Инсекти су најмногобројнија класа животиња и припадају зглавкарима. До сада је описано око миллион врста. Врло су разнолики по облику и начину живота. Већином су малих димензија, а тело им је састављено из три јасно одвојена дела: главе, груди и трбуха. На глави имају пар антена и три пара усних делова. На грудима са доње стране имају три пара чланковитих ногу, а са горње два пара крила, ређе један пар или су без њих. Према грађи крила и усног апарата деле се на многобројне редове. Поседују могућност брзе адаптације на новонастале услове средине и имају огроман значај за станишта у којима живе. Насељавајући просторе у којима живе људи, инсекти могу проузроковати штету на различитим нивоима:

– учествују у преносу и одржавању инфективних агенаса (вируса, рикеција, бактерија, протозоа), узрочника бројних обољења људи и животиња;
– изазивају алергијске реакције које могу да буду и животно угрожавајуће;
– наносе штету биљкама и биљним производима;
– узнемиравају људе, односно стварају осећај непријатности.

Штетни инсекти који се најчешће појављују на нашим просторима: бубашвабе (Blattidae), буве (Pulicidae), стенице (Cimicidae), комарци (Culicidae), муве (Muscidae), осе и стршљенови (Vespidae), мрави (Formicidae) и др.

Црна бубашваба (Blatta orientalis)

Ово је најраспрострањенија врста бубашваба код нас са телом тамно мрке боје.

Женке су врло прождрљиве па ако немају храну онда гризу кожу, одећу, дрво, папир, чиме могу да нанесу велику штету. Већи број јаја полажу у пакете у којима се развијају и ларве. Из једне оотеке (пакета) развија се 16 ларви, а подаци о броју оотека, које женка образује у току живота, се разликују 18 до 50. Дужина развића ларви у оотекама зависи од температуре, тако при температури од 29,5°C ларве излазе из оотека после 42 дана, при температури од 25°C после 59 дана, док при температури од 21° C развиће траје најдуже – 81 дан. Неопходно је поменути да је уз наведене вредности температуре потребна и задовољавајућа влажност. Ларве се пресвлаче више пута. Подаци о дужини живота су такође различити зависно од аутора и крећу се у распону од 1 до 5 година. Црна бубашваба је доминантна у односу на бубарусу, па где се она појави бубаруса ишчезава.

Бубаруса (Blattella germanica)

Бубаруса (смеђа бубашваба) има тело светлосмеђе боје дужине 11–14mm, при чему је мужјак нешто мањи од женке. За разлику од црне бубашвабе јединке оба пола имају добро развијена крила, дужа од абдомена, али не лете. Крећу се брзо помоћу дугих ногу које су покривене длачицама. Женка полаже око 40 јаја у оотеку и током живота одбаци 4-5 оотека. Из јаја се излегу беле ларве које врло брзо, после 3 часа, постају смеђе боје. Ларве личе на одрасле и после 6 пресвачења и 14 дана постају полно зреле и почињу са парењем. Када су услови за развиће повољни може да да две генерације потомака у току једне године.

Најбитнији фактор спољашње средине за живот ове врсте је температура: њен опстанак је могућ у интервалу од -2°C до +45°C, док ван тих граница после кратког времена долази до угинућа. На повољној темепратури (20°C) без хране могу да проведу релативно дуго: ларве 10-22 дана, женке са оотеком 30 дана, без оотеке 45 дана, a мужјаци 15 дана.

Назив штеточине: БУВА

Буве су бескрилни ектопаразити домаћих животиња и човека. Најпознатије врсте бува су: Мачија бува (Ctenocephalides felis), Псећа бува (Ctenocephalides canis), Људска бува или обична бува (Pulex irritans). Усни апарат им је прилагођен за пробијање коже домаћина и сисање крви. Углавном су тамне боје, величине 1,5 до 3,3mm. Имају дугачке ноге, а последњи пар је посебно прилагођен за скакање. Тело им је бочно спљоштено, са длачицама окренутим уназад, што омогућава лако кретање кроз длаку или перје домаћина. Женке полажу јаја на длаци домаћина (мачка или пас). Са длака домаћина јаја могу доспети у околну средину (тамо где најчешће бораве кућни љубимци), чиме долази до инфестације околине бувама. Из јаја се излежу ларве, које се завлаче у делове кревета, тепиха, пукотине у поду, у песак, шљунак, прашину итд.

Развојни циклус буве се састоји од 4 развојна стадијума: јајa, ларвe, луткe и адулта.

Мачија бува представља глобалну штеточину. Ниска перзистентност бува споља, заклоњена места на којима се развијају, високо специјализовани животни циклус и потреба за одређеним условима температуре и влажности за развој, фактори су који омогућавају овој врсти бува глобално распрострањење.

Назив штеточине: МУВА

Домаћа мува – Musca domestica

Одрасле јединке су сиве боје, веће од пола центиметра, на леђној страни имају четири уздужне пруге. Цело тело је покривено длачицама. Имају добро развијена крила (мембранозна), која их чине добрим летачима. Абдомен је јасно сегментиран. Усни апарат прилагођен начину узимања хране (лизањем и сркањем растворених хранљивих материја).

Оплођена женка полаже јаја у ђубришту различитих врста. Број јаја варира од 120 до 900. Брзина пиљења и трансформација кроз стадијуме зависи од температуре и релативне влажности средине. Мува пролази кроз потпуну метаморфозу. Из јаја се пиле ларве које се два пута пресвлаче. У оптималним условима развој ларви се одвија у температурном опсегу од 12 до 42°C. Овај стадијум траје 3-4 дана. Следећи стадијум је стадијум лутке који траје 3 до 5 дана, а онда прелази у одраслу форму. Млада тек испиљена мува почиње да се храни између 12 и 24 сата од пиљења.

Муве својим присусутвом прљају и загадјују разне животне намирнице било у продајним објектима, магацинима или стамбеним просторијама. Ипак највећу опасност представљају као преносиоци разних заразних болести, јер су врло покретне и долазе у контакт са разним материјама.

Назив штеточине: ОСА

Осе (Vespidae) представљају фамилију инсеката из реда опнокрилаца (Hymenoptera). Ова фамилија се састоји од готово 5.000 врста, од којих око 100 врста живи у Средњој Европи. Осе су опнокрилци средње величине, најчешће упозоравајуће обојене (црно жутих боја). Имају витко и глатко тело, а усни органи су им прилагођени за лизање и грижење. Насеља социјалних оса називају се осињацима, а граде их на дрвећу или у шупљинама дрвећа, напуштеним кућама и баракама, у тлу, на стабљикама биљака, испод стрехе. Социјалне осе граде гнезда од сажваканих биљних влакана којa након њихове прераде личи на папир. Од тог материјала граде ћелије које спајају у саће. Уколико направе више редова таквог саћа, све заједно омотају лиснатим омотачем, док само с доње стране остављају мали отвор за улаз. Хране се слатким биљним соковима или медом који неке врсте скупљају и чувају у саћу. Ларве хране протеинима сажваканог уловљеног плена попут гусеница, паука, пчела и осталих инсеката које успеју да улове.

У умереном подручју само оплођена женка осе која преживи зиму испод камења, у шупљинама дрвећа, испод маховине, у рупама у земљи и сл. у пролеће оснива осињак и сама подиже прву генерацију потомства. Њени потомци касније граде и проширују осињак у ком хране новоизлежене ларве. Током лета јављају се и нешто веће радилице које носе неоплођена јајашца из којих се касније рађају мужјаци-трутови. Солитарне осе граде своја гнезда у песку, на биљкама, од глине или сажваканог биљног материјала и саме подижу потомство. Жаока осе потпуно је глатка попут игле и не остаје у кожи приликом убода, па једна оса може више пута убости човека. Убод осе може бити болан, а због веће количине испуштеног отрова код осетљивијих људи се могу јавити и алергијске реакције. Осе су веома агресивне, посебно када се хране или када им је нападнуто легло. Могу се узнемирити и наглим покретима људи. Приликом убода испуштају феромон који узбуњује цело осиње друштво и покреће га на напад. У урбаној средини осињаци могу представљати потенцијалну опасност по становништво, пошто у потрази за храном осе често долазе у контакт са људима у чијој околини се често налази храна која садржи шећер (воће, слаткиши, сокови итд.), што може довести до непријатних последица.

Назив штеточине: СТРШЉЕН

Стршљени су највећи представници породице оса. Постоји више врста, а наше поднебље насељава европски стршљен (Vespa crabro). У природи граде гнезда у шупљем дрвећу, густим крошњама дрвећа, мањим пећинама и другим скривеним местима. У урбаним срединама главни проблем представља чињеница да матице стршљена често за изградњу гнезда одаберу људске грађевине и непосредну околину где обитавају људи. Њихова гнезда се могу наћи у шупама, димњацима, на таванима, под стрехама и другим запуштеним местима. Гнезда граде од неколико спратова саћа, са ћелијама окренутим на доле. Све то омотају сa, попут папира танким, сажваканим целулозним материјалом нанетим у више слојева. Сваке године у пролеће, оплођена женка која је презимела у склоништу, гради ново гнездо и никада се не усељава у старо, прошлогодишње.

Одрасле јединке се хране соковима дрвећа и воћа, а ларве протеинском храном, односно уловљеним инсектима. Стршљени лете и лове не само по дану већ и за време ведрих и топлих ноћи. Радијус кретања стршљена у потрази за храном је око 1,5-2km од гнезда.

У урбаној средини стршљени представљају потенцијалну опасност по становништво. Стршљен може напасти човека превасходно ако је угрожено друштвo, тј. легло. Један погрешан потез у близини легла стршљена може узнемирити читав рој и тада стршљени, сматрајући се угроженима, нападају све који им се нађу у близини.

Приликом убода испуштају феромон који узбуњује цео рој и покреће га на напад. Махање руком и нагли покрети, или лепршава одећа раздражиће их још више. По саставу отров стршљена је мање токсичан од отрова оса, али је жаока стршљенa дебља и дужа. Због тога може продрети и у дубље слојеве коже и изазвати већи осећај бола и црвенило. Убоди стршљена су опасни за људе, нарочито за особе код којих постоји алергија на токсин који стршљени производе. Симптоми алергијске реакције су: отежано дисање, шиштање у грудима, отежано гутање, сметеност, пад притиска. Може наступити и колапс, губитак свести, тамноплава обојеност коже и слузокоже, а могућ је, мада ретко, нажалост и фаталан исход. Борба против стршљена се своди на примену инсектицида, физичко уклањање и уништавање гнезда спаљивањем, или постављање мамаца.

Назив штеточине: СТЕНИЦЕ

Креветна стеница (Cimex lectulartus)

Инсекти са закржљалим крилима, овалног облика тела, величине 4-5mm, ширине 3mm. Глава им је мала, угласта, слабо покретна. Усни апарат је прилагођен за бодење и сисање крви. Ноге су грађене од шест чланчића, а трбух од осам сегмената и шири је од груди. Боја тела је светлосмеђа. У току дана се скривају у шупљинама стана (оквири врата и прозора, иза зидних слика, огледала, намештаја, шупљина инсталација, итд.). Нападају откривене делове тела. Убод инсекта човек у почетку не осећа, већ тек након пар минута. Узимање крвног оброка траје 10 до15 минута, након чега стеница тело увећа 5-6 пута. По храњењу на постељини остају карактеристични крвави трагови. На месту убода човек осећа бол, свраб и појављује се папула и еритем (црвена зона). 

Назив штеточине: МРАВИ

Мрави (Formicidae) су социјални инсекти који формирају колоније са организацијом радилица, мужјака и женки (матица). Дужина живота представника појединих касти је различита. Радилице живе око 2 месеца. Мужјаци угину након оплодње женке. Након парења женка полаже јаја. У току живота женка положи око 300 јаја. Мрави својим присуством не преносе болести, али могу да контаминирају храну.

Жути мрави су ситни инсекти величине од 1,5 до 4,0mm. Боја тела варира од жуте до црвене. Радници немају крила, али имају добро развијен усни апарат за узимање и дробљење хране, одбрану и проширење гнезда. Краљице су дуге око 4mm и имају крила као и мужјаци.

Назив штеточине: СМРДИБУБЕ

Род Pentatoma у нашем народу познате као смрдибубе припада фамилији инсеката Pentatomidae која обухвата око 7.000 врста. Оне су космополити, мада највећи број врста живи у стаништима са тропском и суптропским климом.

Одрасле јединке су величине око 1,5 цм имају овално спљоштено тело са карактеристичним штитом на леђима. Све су биљоједи и хране се соковима из плодова, семенки и лисних ткива биљака и као такве у годинама које су повољне за њихов развој могу нанети велике штете биљној производњи умањујући висину приноса и квалитет плодова. У народу су познате по непријатном мирису који им служи као примарна одбрана у ситуацијама када су животно угрожене.

На подручју Србије присутан је већи број врста смрдибуба од којих су најзаступљеније инвазивне врсте које брзо се шире, увећавају бројност популације и постају доминантне у односу на друге врсте смрдибуба.

Домаће врсте:

1. Купинова стеница (Pentatoma rufipes),
2. Зелена смрдибуба (Pentatoma viridissima),
3. Пругаста смрдибуба (Graphosoma italicum),

Инвазивне врсте:

4. Зелена смрдибуба (Nezara viridula),
5. Смеђа мраморна смрдибуба (Halyomorpha halys).

Смрдибубе спадају у инсекте са непотпуним развићем, односно имају три развојна стадијума. Једна женка смрдибубе, врсте Halyomorpha halys, може положити између 20 и 30 јаја током једног циклуса полагања јаја, а укупно може проћи кроз три до четири циклуса полагања јаја годишње. Јаја су мала, округла и бела, те се могу налазити у скупинама на наличју листа и другим површинама близу места где се смрдибубе хране. Инкубација траје од 5-10 дана, након чега се излежу нимфе. Оне пролазе кроз пет стадијума развоја, пре него што постану одрасле јединке. Сваки стадијум развоја обично траје око недељу дана, зависно од услова средине. Одрасле смрдибубе су полно зреле након неколико дана од последњег пресвлачења.

Смрдибубе су првенствено штеточине у пољопривредној производњи, али су последњих година добиле на значају као организми који битно нарушавају квалитет живота људи улазећи у њихове станове, куће, викендице и друге објекте у касну јесен ради преживљавања неповољних временских услова у зимском периоду године.

У неким случајевима излучевине смдибуба код неких људи могу изазвати алергијске реакције на кожи.